svi imamo stvari koje nas muče, probleme, logično e. tupila, bolesti. izlazimo u duje šta nan je također dobar razlog za plakat i tuć glavon o zid.
nego mene zanima kako vi reagirate kad van se nešto totalno loše desi? da li ste jedna od onih osoba koja glumi da je sve ok i trpi, pa samo jednon pukne za sve te misece otprije ili si pak dopustite i suze, i lomljenje svakodnevno, vrištanje, ispucavanje ako osjećate da van je to potrebno? možete li se sitit kad ste zadnji puta zaplakali i zbog čega je to bilo?

kad su manje stvari u pitanju (tipa duje lol) reagiram odma - to me Dragi naucio. ne voli kad mu naknadno serem
krupnije stvari. ovisi. uvik ovisi.
gledajuci opcenito i najcesce - zadrzavam u sebi do datog trenutka*

*bitno je da sam sama i da nema ljudi u oblizem krugu. ne volim pucat pred drugima, pogotovo onima koji me ne poznaju - u tom slucaju uvijek nekako zadrzim zdravu glavu.

isprid stare to nikad nisam uspila, jer ne podnosim provokaciju, a moja stara je kraljica provokacije.

isprid dragog cesto placem. kad sam sretna. kad sam povrijedena. kad mi fali. kad ne znam. kad znam...
isprid njega san pravo deriste

-- u zivotu sam malo puta izgubila glavu, ali te momente nikad necu zaboravit. svaki od njih je ostavio trajni trag.

to je ukratko i najopcenitije to.
nista posebno. to su ipak osobnije stvari o kojima ne volim govorit.

ka šta je Cat već rekla, to su osobnije stvari. al kad razmislin bolje, stvarno se ne mogu sitit kad san zadnji put plakala. jedna san od onih koja drži u sebi dugo. to je preloše, jer bude gore kad puknen. sve se skupi, i ka kad vulkan eruptira - pucan. jednostavno. ne iskaljujen se ni pričon, ni pićen ni nasiljen (bilo fizičkin il psihičkin) nego jednostavno se skupi i kad puknen - onda se iskaljujem najviše suzama. triba plakat once in a while. baš triba. ja nisan dugo, i sad na malu sitnicu popizđujen.

evo da buden primjer, oko duje se ne zamaran i ne tučen glavon. samo kad osjetin preveliku koncentraciju nadobudnosti i pederizma izađen vanka i pušin duvan ispri vrata da ne dopre do mene miris ljudi koji svojin ponašanjen vape da ih neko u svetu vodu utoča. znači, duje nije razlog za glavon o zid. ne, ne.
kad mi se nešto loše desi uglavnon šutin. al ono brutalno. a oni koji me znaju su svjesni toga da ja ne mogu šutit inače. sićan se situacije iz duje kad je stavljena štoperica na stol i koliko je ono bilo bijednih sekunda u pitanju..
nego da se vratin na temu. glumin da je sve ok al mi se vidi po faci i motima da me nešto ždere iznutra. puknen nakon par miseci al ono, junački. i to bude il solo il ispri black diamond.
baren je tako bilo prije. sad se smirujen malo pa san tupa većinu vrimena. i onda se takva smirena gubin po gradu. maaa.
zadnji put kad san zaplakala je bilo na jednon sprovodu i to tek kad se zatvarala grobnica. to me stvarno ponilo. a ovako, for the record, mislin da prije toga nisan stvarno masu vrimena.. ono da je bilo nešto veće od pms hipersenzibilnosti.

ja ovih dana ulazim u samu srz hipersenzibilnosti pms-a
dragi mi danas ljubio oke da ne placu
a duje? duje izvaci jos mracniju stranu navise navedenog stanja. ne tucem glavom o zid, ali bi bogami udrila onima koji mi gledaju u salicu kave. zato smo skoknili do boljeg, mirnijeg mista. i moram priznat da definitivno bolje mirise od dobro nam poznate birtije
skrenih s teme...
osobno nikad nisan bila na sprovodu. nikome. ni familiji. oprostim se na svoj nacin bez da gledam patnju i suze drugih ljudi.
opet skrenuh s teme...
u svakom slucaju nista se strasno nije dogadalo u zadnje vrime, sto je i vise nego pozitivno.

malo prominimo temu- smijeh. zuta minuta kad spontano vjezbas trbusne i uzivas u tome da vas vidim. iskreno smijanje bez pramca

kad me nesto muci prican o tome sa nekin.
kad mi se place placen.
zadnji put san plakala prije nekoliko dana jer san bila malo previse pijana pa me pucala sentimentalnost.
ugl za neke stvari mucin i ne prican o tome, za enke odma puknene.
neznan, zavisi.

koji problemi? je li imaš djecu, posao, muža i sl.? nemaš, stoga nemaš ni problema. Ne moraš razmišljati kako ćeš sutra preživjeti nego samo imaš uzeti knjigu u ruke i ako to nazivaš problemom onda nemaš poštivanja prema onome što imaš niti znaš cijeniti išta dano, a ni predođbu o životu.

pa kako to nas stovani tata (ili mozda mama) obavlja dnevne poslove, cuva dijete i jos ima vrimena surfat po internetu i prepucavat se sa dicurlijom?
ili i ne govori iz osobnog iskustva?
tuzi sustav cerce, ne nas.
ljudi smo, dica smo, zajebajemo se.
ako ti to smeta, jednog dana odgoji dijete po svom rezimu; ovdje vladaju drugacija pravila

Što ti znaš o odgoju djece

odgoj bez djeteta ne ide. a dijete sam- zar ne?

Ne znam ja jesi li ti dijete, nigdje ti ne piše godište

ni tebi

pa naravno!!!

jeli tako? eto vidis.

ma nije baš tako